– На шта се жалите?
– Кашљем, кишем, не могу да дишем.
Ето једног честог сценарија код љекара опште праксе у ово доба године. Али ми се не жалимо само љекарима опште праксе на своје здравствене проблеме него свима и у свакој прилици на све своје стварне и умишљене проблеме. Својим америчким студентима већ деценијама савјетујем да не направе фаталну грешку и умјесто поздрава питају неког нашијенца како је. Услиједиће литанија притужби на шефа који нас мрзи, родитеље који су престроги, дјецу која су незахвална, супружника који нас запоставља, власт која нас обмањује, трговце и мајсторе који нас пљачкају и лопташе који нас редовно разочаравају. Енглескојезичка сјеверноамеричка култура сасвим је различита. Ту се на то питање безодвлачно, безрезервно и безизузетачно одговара да смо одлично. Сматра се непристојним оптерећивати другу особу својим проблемима. Да вас неко у култури у којој се сви непрестано на нешто жале обиљежи као жалбаџију, немало је постигнуће.
Само није ту крај приче. Жалбаџија није обична секаперса ни плачипичка јер жалба није свакидашње кукумавчење. Жалба се шаље власти а не саговорнику. Притужбе у свакодневним разговорима иду низ вјетар, жалбама се, опет, пиша уз вјетар. Тај јак чеони вјетар долази од власти, која је код нас једна мистериозна сила с којом се људство суочава кад баш мора, а и тада нерадо. Погледајте како описујемо своје контакте са администрацијом. Обично јој шаљемо молбе, дакле, молимо јој се као да се ради о Богу или боговима. Ова идолизација често поприма и материјални облик, па с молбом не иде само таксена марка него и флаша жестоког пића (да не кажем и плава коверта) као модерни еквивалент животињске жртве. Кад нам затреба неко ћаге, рецимо потврда, онда је вадимо. Што ће рећи, администрација дубок бунар, па треба добро забацити кофу и на чекрку имати подугачке вериге, да бисмо потврду извукли на површину. Код бирократа сређујемо ствари: идем у општину да средим личну карту. Дакле, подразумијева се да су ствари несређене, у хаосу, па ћемо их, бар у том случају којим се бавимо, довести у ред. Кажемо и да гањамо потврде. Дакле, чиновништво трчи испред нас и настоји да нам утекне е да потврду не би издало. Од релативно скорог времена, пита се особа која се задаје са чиновницима: Јеси ли завршио? Инсистирање на завршетку подразумијева дуг процес трајања. Дакле, чак и кад тражимо оно што нам припада и молимо се администрацији, она од нас бјежи, дубоко завлачи то што нам треба, држећи све у нереду и продужујући вријеме потребно да се тога домогнемо. А замислите, жалбаџија се дрзнуо да чиновништву каже да је погријешило. Е, па неће моћи.
Претпостављам да је жалбаџију прво тако назвало чиновништво а да је то онда прихватило и васколико покорно људство. Претпостављам да је то зато што их исти нервира више од оних који ваде и гањају потврде. Па зар није богомдано право чиновништва да буде намрштено и накурчено а уз то и непогрешиво?
Ако погледамо структуру ријечи жалбаџија, видимо да је на жалити додано -ба, па онда -џија: (жал(ба(џија))). Дакле, у нашем жалба, за разлику од многих других језика, и даље је примјетан унутарњи осјећај повријеђености. Жалба се од жалости, нпр. кад нам неко близак умре, разликује тек суфиксом, да не кажем репом. Суфикс жалбе, за разлику од оног у жалости, звучи доста неотесано, груб је, нагомилава сугласнике и већ сам по себи има неки бирократски призвук: данас се ријетко и користи. Суфикс -џија, долази од османског турског جي што је суфикс за вршиоца неке професије. Овдје је употреба тог суфикса сасвим примјерена. Чиновништво, а с њим и васколико људство, жалбаџију додатно исмијава тиме што каже да му је посао да улаже жалбе (жалба се улаже, дакле убацује кроз неки прорез да заврши незнано гдје). Иначе, код нас се овај суфикс, релативно недавно проширио науштрб исто тако османског турског суфикса -лија, који означава особу са неком особином. Рецимо, једног сарајевског професора-политиканта завали су шеширџија умјесто шеширлија. Није њему посао био да израђује шешире, него обичај да их носи, али су се ови суфикси још у другој половини двадесетог вијека почели да мијешају чак и тамо гдје је отоманско наслијеђе оставило изразит печат.
Кад боље размислим, није жалбаџија обиљежен зато што се жали, него зато што ради узалудан посао – жалбе ће му завршити у оном истом дубоком бунару гдје су потврде, само још дубље, па их нико неће моћи извадити. Жалбаџија је надаље крив што узалудност свог посла не схвата, него жалбе улаже те улаже, хаман као да му је то професија. Управо, Сизиф се на српском каже Жалбаџија.