Павле Ћосић
Како је деценијама настајао Rечник жаргона и колоквијалног говора Боривоја Герзића и кроз шта смо све прошли
Ове године изашао је Речник жаргона и колоквијалног говора српског језика Боривоја Герзића у издању издавачке куће „Корнет“ из Београда.
Оно што овај подухват чини јединственим је његов настанак и развој. Све је почело давне 1991. године кад је Герзић, као већ етаблирани преводилац са енглеског саставио Енглеско–српски речник фраза и идиома који је доживео пет издања (последње из 2016). Од 1996. године почиње да излази Речник англо-америчког сленга који је такође доживео пет издања и заправо је претходница овогодишњег Речника жаргона и колоквијалног говора јер се из тог речника логично родила идеја за издавањем новог речника жаргона. Пре тога, последњи је био изашао 1976. године, а то је већ чувени, можемо слободно рећи и антологијски Речник жаргона Драгослава Андрића, под пуним насловом Двосмерни речник жаргона и жаргону сродних речи, али на омоту и корицама пише само Речник жаргона. И дан-данас ако питате неког ко је слабије упућен у речнике жаргона, лако би могло да вам се догоди да вас упути на тај речник. Због огромног комерцијалног успеха, овај речник је до данашњих дана у свести многих најрепрезентативнији речник жаргона на српском односно српскохрватском језику, слично као што је Вујаклија и даље најрепрезентативнији речник српског језика уопште код истог тог слоја људи иако је то само речник страних речи. Упркос томе што је тај речник више један аматерски покушај и заиста је за циљ имао пре свега комерцијални ефекат, а то је јасно већ по опреми књиге (богато илустрован цртежима Радослава Зечевића) и по почетном тиражу (10.000 примерака, а колико је примерака касније доштамано не знамо), али и по избору рецензената јер ту је поред Миодрага С. Лалевића и Момо Капор, у то време изразито популаран писац за тинејџере чије су књиге обиловале тзв. омладинским жаргоном. Истина, речник је доживео и своје допуњено издање под истим званичним именима и са идентичним корицама у издању „Zepter Book World“ 2005. године, што значи у време када је већ било много разних речника жаргона на тржишту. Оно што је људе те давне 1976. године највише привлачило су свакако опсцене, односно вулгарне речи које нису могли видети одштампане ни у једном речнику у то време, па чак ни у некој књизи, врло ретко и у књижевности чак и кад је обиловала градским жаргоном, на пример у изузетно популарном роману „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михајловића. Тако ћемо у овом речнику наићи на чак 119 назива за пенис. Узгред, у дотадашњим речницима чак ни овај обичан латински, научни, медицински назив за мушки полни орган није био дозвољен. Пениса нема ни у Шестотомнику Двеју Матица како се популарно називао Речник српскохрватског књижевног језика, званично у издању Матице српске и Матице хрватске 1967 – 1976. (На овај речник ћемо се вратити касније). Осим што се ту на одушевљење публике први пут после првог издања Речника српског језика Вука Стефановића Караџића нашла одредница курац, па тако и кита, кара и остали синоними који се и дан-данас у медијима цензуришу звездицама или на друге начине (к****, ка*а, ки*а) као да се ради о нечем необично скаредном, али помало и зато што се на тај начин читаоцима скреће пажња, на том списку ћемо наићи и на многе за које са приличном поузданошћу можемо рећи да су за ту прилику измишљене. Иако нема спора да у колоквијалном говору и жаргону има заиста много назива за народску реч курац, уосталом као и у свим језицима света, ипак је мало вероватно да су у употреби заиста забележени називи као што су јегуља, змијоглавац, трола, хармоникаш, дуговрати или штофика, а за потоњи у загради стоји „ом.“ што значи да је из омладинског жаргона. А да нешто са тим списком није у реду се показало и тако што на њему нема облика рацку, али зато има рацка. Ту, као и у многим другим примерима у том речнику, је јасно да аутору нису била најјаснија правила жаргонске метатезе, односно, како се то данас зове – шатровачког говора. И Бора ми је једном приликом признао да је био на ивици да и сам унесе неке речи које је сам смислио или му их је неко дошапнуо, а деловале су му занимљиво. Уосталом, и први речник жаргона Боривоја Герзића је имао више комерцијалну намену. У то време смо се и упознали преко Владимира Перића Талента који је радио опрему за тај речник (корице, илустрације и прелом), а звао се Речник савременог београдског жаргона и то је био логичан наставак Герзићевих радова на речницима англосаксонског жаргона и тај речник је саставио заједно са својом тадашњом женом Наташом Герзић. У то време сам помагао Данку Шипки који је у то време писао српскохрватско-енглески речник колоквијалног говора, за америчког издавача (Serbo-Croatian English Colloquial Dictionary: An Exercise in Cross-Cultural Cognitive Linguistics – Dunwoody Press, 2001). Пошто смо се обојица у то време дружили са њим, повезао нас је и тако је почела наша дугогодишња сарадња око разних речника жаргона, али и мог речника синонима за чије је прво издање он био уредник, а крунисана је овим овогодишњим речником. На идеју сам дошао ја, као уосталом и за претходно издање које је променило назив у Речник српског жаргона. Предложио сам му да по узору на Рјечник хрватскога жаргона Томислава Сабљака напише један свеобухватан речник српског жаргона који се не би ограничавао само на београдски. То је уједно био специфичан изазов јер смо и од раније констатовали да се практично сав српски жаргон генерише у Београду, у свега десетак речи типичних само за Нови Сад и Ниш. Остало што би се могло наћи у том речнику, а у Београду су мање-више непознате речи и изрази су углавном дијалектизми из колоквијалног говора појединих средина. Таквих речи има пуно и требало их је сакупити и додатно маркирати, али и пронаћи примере њихове употребе. Ту нам је од велике помоћи био и интернет. Појавио се и сајт „Вукајлија“ који је требало да буде наш онлајн речник жаргона, али ту је требало бити посебно опрезан јер су га састављали (и састављају још увек) корисници, па се ту неретко нађу речи и изрази који су или у некој сасвим интерној употреби, могу да буду и у широкој употреби али да их корисници разумеју погрешно па онда дају нетачне дефиниције и примере (на том сајту корисници сами смишљају примере, а не дају неке потврђене макар из личних извора), а често се наравно догађа и оно што је редовна бољка свих речника жаргона, а то је да аутори сами измисле и промовишу неку реч или израз. Поред тога, због саме популарности жаргона као таквог, често су се појављивали спискови жаргонских речи типичних за неки град. Тако је годинама кружио списак новосадских жаргонизама међу којима је био чувени Гари (оно што је у Београду Џони или Мића, произвољно име у неформалном обраћању особи коју не познајемо), али је на том списку било и доста речи које су потекле из београдског жаргона, а у Нови Сад доспеле са закашњењем, а међу њима најупечатљивији пример глагол буџити (преправљати, чинити нешто већим или бољим) ког има већ у првом издању Герзићевог Речника београдског жаргона, а у употреби је био и од много раније, негде од краја осамдесетих година, а у Новом Саду је заиста био непознат све тамо негде до 2010. године. Са сличним проблемима смо се суочавали и са списковима из других градова Србије, по сећању: из Чачка, Крагујевца, Ниша и Крушевца, док смо другу врсту проблема имали са списковима из Пирота и Лесковца. Будући да те говоре слабије познајемо, морали смо да ангажујемо пријатеље и познанике из тих градова, а по прилици да и они по струци имају неке везе са језиком како бисмо заједничким напорима разлучили обичне и свакодневне дијалектизме од колоквијализама и жаргонизама. Грађа до које смо на тај начин дошли се показала веома занимљивом, али и драгоценом за разматрање и извођење закључака о укупној слици о српском жаргону. У свему овоме су нам помогли и радови Ранка Бугарског који се интензивно бавио жаргоном у последњој фази свог богатог лингвистичког рада и стваралаштва. Речник српског жаргона Боривоја Герзића изашао је 2012. у издању SA издавачке куће, а то је једна од Герзићевих издавачких кућа. Скоро сва ранија издања су била у издању издавачке куће „Истар“, што је исто била издавачка кућа која је углавном објављивала Герзићеве преводе и речнике. Моја замисао да урадимо ново издање Речника жаргона је полазила од три претпоставке. Најпре, да то издање буде професионално лексикографски опремљено, што значи да све одреднице, укључујући бројне изразе, буду акцентоване, да буду етикетиране у смислу да буду лексички обележене као што је то случај у свим стручним речницима, макар онолико колико је било могуће, а да не „погинемо“ од толиког посла јер за разлику од ранијих издања овог речника, овај није имао намере да постигне велики комерцијални успех него да пре свега буде једно научно дело. Најзад, сви досадашњи Герзићеви речници жаргона су били латинични. Иако је Бора стари ћириличар и као таквог сам га и упознао, до овог парадокса је дошло из техничких разлога. Већ смо рекли да је први речник из ове серије проистекао из Енглеско-српског речника фраза и идиома који је рађен још у програму Кварк-експрес, програму који је одавно превазиђен, па је тако Бора чак и те 2012. Речник српског жаргона радио тако што је измене уносио директно у том програму. Дакле, за почетак је требало не само ућириличити него и уазбучити сав дотадашњи материјал. То и није био неки проблем за издавачку кућу „Корнет“, али би био за Борино технолошко знање. Први корак је био да пребацимо речник у ћирилицу, а затим да све одреднице распоредимо по азбучном редоследу. То је све урађено аутоматски из Ворда за пар дана. Тачније, за то је било довољно само једно поподне, али требало је још неколико дана да се исправе грешке које су настале у том аутоматском пребацивању. У овом процесу ме нарочито забавило то што сам знао какво је Борино познавање технологије и рада са компјутером. Он је вероватно мислио да ће то све морати да се ради ручно као што је уосталом он претходних двадесетак година у Кварку све радио ручно. Тражио сам и дозволу да за овај текст напишем и једну анегдоту из последње фазе рада на овом речнику.
Будући да се испоставило да се приликом пребацивања речника из програма Ворд у новији програм за прелом Индизајн највише грешака јавља у курзивима и болдовима (за италик имамо стару реч курзив, али за болд се некад говорило масна слова, али тај термин је сувише архаичан да би преживео дигиталну еру па смо тако остали на курзивима и болдовима, макар ми у издаваштву, али остали су прешли и на италике) дошао сам на идеју да уз помоћ свих расположивих средстава које има Ворд детаљно обришем све вишкове у невидљивим ознакама за болд и курзив. То сам радио око две седмице сваког дана по осам сати дневно док је Бора радио на последњем прегледању и исправљању грашака у речнику. Кад сам у једном моменту Бори послао на тај начин сређен речник, добио сам од њега запрепашћену реакцију, бесну, љутиту и готово непремостиво свађалачку у којој ми он каже (а сва наша комуникација је ишла преко и-мејла) да сам на тај начин упропастио његов двомесечни рад на исправљању зареза у курзиву у обичне, како је тада рекао. То значи да је он пуна два месеца прелазио цео речник и једну по једну запету из курзива пребацивао у оно што се у дигиталном издаваштву зове регуларно. Он, дакле, не само да није знао него није ни претпоставио да постоји опција да се то уради аутоматски, није знао за опцију ctrl+H, односно знао је, али није знао да уз помоћ ње (а то је команда за замену једног облика у други, једне речи у другу, једног знака у други) да постоји и могућност напредне замене курзива у регулар, односно да све може, па чак и да се на пример сва мала слова а у целом тексту замене великим словом А и још да то велико А не буде „нормално“ него да га ставимо на пример у неки други фонт, величину, италик, болд, било шта. И њему је после било смешно кад сам му у року од пет минута вратио фајл са свим зарезима који су били у курзиву у обично, али је занимљиво да за то није знала ни Јелена Филиповић, иначе лекторка издавачке куће „Корнет“ која је у овој књизи имала посебан задатак, а то је уношење лексичких ознака. Кад сам јој ту причу испричао, и сама је рекла: „Проверила сам, то не може!“.
Али да не буде да су само они технички заостали, одмах на истом примеру да признам да нисам ни ја ништа бољи. Испоставило се да је и тај мој двонедељни свакодневни напор од осам сати дневно такође био узалудан јер сам за све успео да нађем начина да текст очистим од сувишних ознака осим за оно што је заправо било кључно. У речнику су сви примери у курзиву/италику. Ја сам све урадио како треба и са великим поносом послао тај „очишћени“ фајл техничком уреднику, преламачу Душану Шевићу, а онда се сетио да апсолутно не постоји никакав начин да све примере из речника пребацим у курзив другачије него ручно. На то сам од Душана добио врло једноставан одговор. Послао ми је потпуно сређен речник у пдф формату, што значи спремљен за штампу, без иједне грешке у курзивима и болдовима, а то није урадио на основу мог наводно очишћеног фајла него на основу оног старог који је био сасвим неочишћен. Једноставно, досетио се како да премости тај проблем и сукоб који имају Ворд и Индизајн, програми који морају да буду компатибилни, али их праве различите фирме па онда то баш и нису сасвим и онда мора да се нађе неко паметнији од програмера у те две фирме да би те проблеме решио. И он је то урадио исто као и ја оне Борине запете, за пет минута, а не за два месеца колико би мени требало да све примере ручно пребацим у курзив. Срећа па нисам ни започео, а намеравао сам.
Треба рећи да сам идеју да тај речник урадимо и објавимо обзнанио у јануару 2024. године, а књига је изашла у септембру 2025. и то под слоганом „Наврат-нанос!“, што значи да нам је требало преко годину и по дана да само средимо један речник. Тачно је да смо унели и око 500 нових речи и израза који су настали у међувремену од 2012. до 2025. али и да попунимо рупе јер су неке речи изостале у претходним издањима, али то је био мањи део посла (на пример, унели смо ћација, али речник је изашао пре него што се појавила ћацад). Много већи је било то сређивање. Ја сам уносио акценте и тај посао је био препун пехова. Најпре ми се догодило да због непажње целих првих месец дана мог уношења акцената пропадну. Једноставно сам погрешио приликом неког снимања последње верзије на којој сам радио, учитао неакцентован речник и под називом оног акцентованог назвао тај у који није био унесен ниједан једини акценат, а резервни бекап фајл наравно нисам направио. А био сам стигао већ до слова з. Али био сам стрпљив. Убедио сам себе да се то није догодило случајно него да је све то била обична вежба и почео испочетка. Уношење акцената у речник је уједно и забаван и досадан посао, али га ником не бих препоручио. Наиме, потребна је непрекидна висока концентрација, а људска инерција вам све време шапуће да ви то можете да радите и кад сте уморни јер је то обична рутина. А није. Колико год ја имао знања и слуха за акценте, а имам доста, довољно је само мало да се уморим па да кренем да брљавим. Уосталом, да је то обична рутина, не би се догодило да и после два детаљна прегледања текста речник изађе са заиста непријатно великим бројем грешака баш у акцентима. Прошло је три месеца откако је речник изашао, а ја и даље кад год имам слободног времена исправљам акценте за друго издање које ће извесно морати ускоро да се штампа. Буде у просеку по једна грешка на страни и тачно се види кад ме умор свлада јер се тако догађа да буде и по десетак грешака на истој страни, и то понекад толико крупних да ми уопште није јасно како је до тога дошло. Углавном су грешке мање, типа фали једна од две постакценатске дужине, али догађа се и да уместо краткосилазног стоји дугоузлазни нагласак. А ту се враћамо на слоган „Наврат-нанос!“ који је потекао управо од Боре и који је и после годину и по дана исправљања и преправљања, сад већ у последњем моменту јер смо имали рокове и за претплатнике и због Сајма књига (срећом не и због спонзора јер ни градског ни републичког конкурса практично није ни било иако смо и на то потрошили два месеца састављајући апликације) изјавио, односно написао у том заједничком мејлу: „Ипак је важније да књига нема превише грешака него да изађе наврат-нанос пуна грешака“. Тим речима, после годину и по дана! Наравно, прво што ми је пало на памет је да ли уопште у том речнику имамо израз наврат-нанос и наравно да нисмо имали, али том приликом смо га унели, а као пример унели управо ову реченицу која је означена скраћеницом БГ (Боривој Герзић), и једина је са том ознаком у целом речнику. Али био је у праву јер овакве књиге захтевају пробне примерке. Отуд и толико грешака у акцентима јер око које види грешку на папиру, не види ту исту грешку на екрану компјутера. И то није све. На крају књиге, у импресуму, изашло је овако:
Библиотека Вечници (послаћу ти лого)
Едиција Лингвистика данас и овде (послаћу ти лого)
Управо тако као што видите. Иако сам током рада послао Душану и један и други лого, то је било у неком изолованом случају мимо слања исправки за речник па је он тако заборавио да унесе, а ја приликом последњег прегледања на то нисам обратио пажњу. Притом се едиција уопште не зове тако него Забавна лингвистика, али то је тек прича за себе и за неко друго или треће издање овог речника.
И кад је речник коначно стигао из ваљевске штампарије, изашао сам пред претплатнике са реченицом која је почињала овако: „Окозисмо се радећи на овом речнику…“ и… погађате, нема ни глагола окозити се у Речнику, али ово смо некако опростили сами себи јер овај глагол бележе и стандардни речник и то без посебне етикете или ознаке да се ради о колоквијалном или неформалном изразу. Без обзира што то свакако јесте.
За крај само још неколико напомена. Рекао сам да ћу се вратити на Речник српскохрватског књижевног језика Матице српске и Матице хрватске због ове речи књижевног јер ту нам остаје да се запитамо шта је заправо књижевни језик. То је заправо исто што и стандардни језик, али откуд онда толико дијалектизама, колоквијализама па и жаргонизама у њему? Тај назив је очито мало неспретно употребљен, али је временом и превазиђен јер се данас углавном користе придеви стандардни и нормативни за речнике и приручнике који се држе норме. Сигурно вам није промакла нека од кампања које су се последњих деценија водиле у јавном простору Србије у којима се набрајају наводно најчешће грешке које људи праве у српском језику, па онда ту обично буде да се „не знам“ пише одвојено, да не треба „јер“ него „је л’“, да није „дали“ него „да ли“, да не треба „хвали ми“ него „фали ми“, па тако и да не треба „сумљам“ него „сумњам“, а управо у том речнику најнормалније без икакве етикете има одредница сумља ж са обичним упућивањем в. сумња.
Најзад, оно што сам сметнуо с ума кад смо започели рад на дефинитивној верзији Речника, је то да је и Речник жаргона Драгослава Андрића такође акцентован. Односно, он је то једним делом, у првом делу у ком су са леве стране жаргонске речи, али иако скоро без грешке (за разлику од овог нашег), тамо су само неке речи акцентоване, а неке без објашњења нису, а још је и, вероватно због несавршености тадашњих машина за штампу, већина акцената изашла као да су руком дописани. Какогод, и у том речнику су „природни“ акценти, онакви какви се заиста користе у свакодневном говору, а не онакви какве налаже норма по акценатским правилима Ђуре Даничића, старим преко 170 година, те и тамо као и код нас пише зејеба̏нт, а не зајѐбант као што би морало по тим правилима јер наводно не само да акценат не сме да буде на последњем слогу него ни силазни не може да буде на било ком другом слогу осим на првом.
Такође, оно што смо одмах одучили радећи на овој верзији је било и то да не избацујемо ништа што је у међувремену, од почетка рада на овим речницима, што значи још од 1996, у међувремену застарело. На тај начин смо сачували од заборава жаргонизме којих могуће има забележених у књижевности и периодици од онда до данас, али су многи не само престали да се користе него сигурно има пуно, нарочито млађих, који не знају ни шта би могли да значе. Посматрајући тако жаргонизме кроз деценије и деценије, али и дуже јер су се у старту ту нашле неке већ за прво издање застареле речи, утврдили смо и да је полугласник у жаргону и колоквијалном говору веома жив и продуктиван, што значи да је на вештачки начин прогнан из језика. Иако полугласник чујемо користимо и у речима са вокалним р (и у пар примера типа речца као врста речи), у писању га не бележимо, али овде мора некако да се обележи. Проф. Данко Шипка предложио нам је да га обележимо интернационалним знаком за полугласник (шва), али смо након мале анкете установили да тако обележен полугласник скоро нико не разуме па смо се определили за празно словно место акцентовано краткоузлазним акцентом, што визуелно асоцира на вокал који је изостављен или се не чује, а притом се и испоставило да по правилу тај полугласник буде акцентован управо краткоузлазним акцентом. То се показало као свима разумљиво без обзира што лексикографски и стручно не би тако требало. Овај речник бележи укупно 26 таквих случајева, из разних слојева жаргона, али понајвише из свакодневног, урбаног, наркоманског и затворског. Ево само пет типичних примера: д ̀гра м (град), Ск ̀ц м (СКЦ – Студентски културни центар), п ̀до м (извр. од доп), п ̀џе м (џеп) и д ̀смра м (извр. смрад).
Као и сваки речник, и овај је врећа без дна о којој се може испричати прича.