Ако иста реч за различите људе има разна значења, отварају се бројна питања. Није прилика да трагамо за одговором чијом кривицом, како и зашто до такве ситуације долази, али бих Вашу пажњу усмерио ка питању – могу ли такви саговорници међусобно да се разумеју и у спору сагласе, тј. да говоре о истој ствари. У свађама острашћених политичких противника или навијача вредносни регистар најчешће одређују увредљива називања и „чашћавања“ грубим увредама, па ту најчешће и нема нејасности. Али када се ради о речима којима називамо вредности вишега реда, ствар постаје прилично збуњујућа. У избору за реч године у Србији добијамо предлоге за лажиречи: истина, правда, толеранција, просперитет, екологија, демократија, одговорност и др. Упадљиво је велики број речи чије је значење искривљено, изобличено и изневерено. То чуди, али и забрињава. Називати те речи лажиречима говори или о манипулативном подривању система вредности или о разочаравајућем уверењу да се несумњиве вредности злоупотребљавају називањем нечасних радњи. Нисам склон претпоставци да се избор речи године који нема утицај на масе циљано користи за замагљивање значења вредности, већ верујем да такве предлоге за лажиречи шаљу наши сународници који више немају поверења у значење речи којима су од детињства васпитавани као несумњивим и неспорним начелима.
И „истина“ је предложена за лажиреч. Људи који су послали такав предлог не верују да им говоре истину, они губи ослонац да је приказ стварности који им други нуде идентичан њиховом виђењу стварности. Када се појави сумња да нешто што је речено не одговара стварности, долазимо до ситуације немогућности сигурног и општеважећег дељења представа о свету, што удара у темеље друштвеног јединства и правде. Ако се о стварности коју делимо не говори као истој и истинитој за све, онда елементи те стварности могу бити комбиновани и распршивани у пристрасним представа назови истина.
Додаћу и једно виђење које упућује да сумња у истинитост стварности која нас окружује јесте део нашег времена. Чешки писац Милан Кундера је упоредио како је свет доживљавала његова бака на селу и како ми доживљавамо свет. Она је о просторно невеликом, али за њу целом свету имала знања из прве руке и личног искуства – она је знала ко је од њених суседа частан човек од кога се може очекивати помоћ, као што је знала ко је пропалица од које се могу очекивати бриге и невоље. Кундера пише да ми више немамо своје лично уверење и сазнања о свету јер већину обавештења и објашњења добијамо путем медија и бројних посредника.
Питам се да ли ће реч истина на гласању добити много гласова у категорији лажиречи.