На сајту Филолошког друштва „Речиˮ у току је гласање за речи 2025. године, а овогодишњи избор у свим категоријама – речи, нове речи и лажиречи – још једном потврђује да језик не само да прати друштвену стварност већ је и активно обликује. Лексичке јединице које се издвајају као фаворити у све три категорије не представљају тек језичке куриозитете, већ функционишу као показатељи дубљих социјалних, политичких и вредносних процеса, што говори у прилог чињеници да се избори Филолошког друштва „Речиˮ могу посматрати и са социолингвистичког, лингвокултуролошког аспекта, те анализирати као лексичка хроника друштвених криза.
Посебну пажњу изазива категорија лажиречи, у којој се међу две првопласиране лексичке јединице ове године нашла синтагма студенти који хоће да уче. Према критеријумима овог конкурса, лажиреч прикрива, маскира или изврће смисао појаве коју именује и служи као средство еуфемизације, манипулације или идеолошког редефинисања стварности. Управо у том кључу треба читати и ову синтагму, насталу у конкретном друштвено-политичком тренутку и промовисану из самог врха власти, пре свега у јавним наступима председника Србије Александра Вучића и представника владајуће политичке елите.
Синтагма студенти који хоће да уче појављује се као реторички одговор на студентске протесте, блокаде факултета и друге облике академског и грађанског отпора, проистекле из огромне друштвене трагедије – пада надстрешнице 1. новембра 2024. године, погибије шеснаесторо људи и потребе друштва за одговорима и одговорношћу. Несумњиво је да се оваквом синтагматском конструкцијом студентско тело вештачки дели на „пожељнеˮ и „непожељнеˮ, „вреднеˮ и „нерадникеˮ, „лојалнеˮ и „политички инструментализованеˮ. Тако се у језику успоставља поларизација која није заснована на академским или образовним критеријумима, већ на идеолошкој подобности. Власт тиме присваја право да дефинише ко јесте, а ко није студент, као и шта значи „учитиˮ у друштвено прихватљивом, политички пожељном смислу.
Посебан слој друштвено-политичког апсурда огледа се у просторном и институционалном контексту у који су студенти који хоће да уче смештени. Уместо универзитета, факултета и академских институција као природног места њиховог деловања, они се симболички и медијски премештају у импровизоване просторе попут такозваног Ћациленда, чиме се студентски идентитет измешта из поља образовања у поље политичке сценографије. Универзитет, као простор критичке мисли, аутономије и јавне расправе, бива заобиђен и симболички обесмишљен, чак и након престанка блокада универзитета широм земље.
Да ова лексичко-социолошка појава није изолована, потврђују и фаворити у другим категоријама (реч и нова реч године) – студенти, ћаци, Ћациленд – који заједно граде конзистентан семантички и идеолошки оквир. У њему се образовање, знање и младост не третирају као вредности саме по себи, већ као ресурси за политичку мобилизацију, легитимизацију моћи и дискредитацију сваког облика критике. Студенти се у јавном дискурсу не препознају као субјекти друштвене промене, већ као објекти политичког обликовања. Додатни слој апсурда постаје видљив ако се ова синтагма посматра у односу на чињеницу да су студенти истовремено међу фаворитима у категорији реч године. Тај податак показује да именица студенти више није семантички стабилна и самодовољна. Њено значење у јавном дискурсу постало је толико идеолошки оптерећено да захтева атрибутивну допуну – који хоће да уче – како би била политички „прихватљиваˮ из перспективе власти. Тако настаје парадокс у којем студенти постају антоним студентима који хоће да уче, а језик престаје да буде средство описивања стварности и постаје инструмент њене поделе и контроле.
Овогодишњи избор лажиречи добија пуну тежину ако се посматра у континуитету са прошлогодишњим победником у истој категорији – синтагмом струка и наука. И та конструкција функционисала је као реторички механизам којим су се прикривале политичке одлуке и симулирао друштвени консензус. Заједничко и струци и науци и студентима који хоће да уче јесте то што сведоче о дубокој ерозији поверења у институције знања и образовања, али и о систематском поткопавању њиховог друштвеног ауторитета.
Када речи које би требало да означавају компетентност, критичко мишљење и интелектуалну аутономију постају лажиречи, то више није само лингвистички феномен, већ јасан сигнал друштвене кризе. Универзитет се у таквом контексту више не препознаје као аутономна институција, већ као простор који треба дисциплиновати, инструментализовати и свести на функцију политичке корисности.
Отуда синтагма студенти који хоће да уче није само још једна лажиреч у трећем по реду избору Филолошког друштва „Речиˮ, већ симптом дубоке дестабилизације вредносног система у коме образовање губи своју аутономију, знање своју тежину, а језик постаје једно од кључних средстава политичке моћи.