На сајту Филолошког друштва „Речиˮ у току је гласање за реч, нову реч и лажиреч 2024. године, а 15 кандидата у свакој од ових трију категорија указује не само на језичке занимљивости, те иновације и тенденције у развоју нашег лексичког система већ и на неке социолошке, културолошке, политичке прилике у којима живимо као говорници српског језика и представници једне лингвокултурне заједнице.
Пажњу нам на овогодишњем конкурсу, током периода гласања, посебно привлачи категорија лажиречи. Према критеријумима избора за речи године Филолошког друштва „Речи”, лажиреч је реч која прикрива, маскира, замагљује смисао онога што се њоме именује, говори о нечему ублажено, еуфемистички или лажно представља неки појам. Посреди је нека laврста злоупотребе језика, манипулације лексиком и смисаоним садржајем појединих речи и израза које су део нашег лексикона. Отуда остајемо помало зачуђени, још више забринути, а понајвише разочарани што се међу речима које су предложене у категорији лажиречи и добијају велики број гласова наших сународника заинтересованих за овај конкурс – налазе и речи истина, толеранција, одговорност, као и напоредна синтагма струка и наука. Сва је прилика да живимо у времену у коме нема разумевања и прихватања различитости, у коме сведочимо непрестаном оспоравању и омаловажавању другачијег мишљења и ставова, те је толеранција постала лажиреч. У таквом времену речи се олако изговарају, а премало вреде; част и образ не могу се додатно укаљати јер су одавно црни, а истина је, заправо, лаж или барем – лажиреч. У таквом друштвено-политичком оквиру, јасно је, нема ни одговорности – то пожељно осећање развијене свести о обавезама и дужностима, о неопходности савесног делања у складу са својом личном и друштвено-политичком улогом – суштински изостаје и постаје семантички празна лексичка јединица у јавном дискурсу; постаје лажиреч која се злоупотребљава и којом се манипулише.
Коначно, међу фаворитима говорника српског језика у категорији лажиречи нашла се и напоредна синтагма струка и наука. Поставља се питање како су речи наука или струка, којима се примарно реферише на ’систем знања о природи и људском друштву до ког се дошло применом објективних метода истраживања’, те на ’посебну област знања обједињених предметом проучавања’, односно на ’одређену научну грану’, ’доктрину’, ’занимање’, ’професију’,’знање и умеће потребно за вршење неке делатности’ (према РСАНУ, РСЈ) – у српском језику постале лажиречи. Или је то можда ипак реторичко питање? Сведоци смо да су речи струка и наука, било појединачно (јер струка се и сама често „оглашаваˮ о одређеној теми), било здружене у овој окамењеној напоредној конструкцији, у последње време веома експлоатисане у јавном дискурсу. Ове лексеме употребљавају се у наступима политичара, у говору новинара и медијских радника који најављују своје емисије и госте, у изјавама различитих квазиинтелектуалаца недовољно компетентних за питања о којима се позивају да говоре у јавном простору, обично са скривеним циљем да нешто оправдају, прикрију, да заодену у прихватљивије рухо друштвену ситуацију која и нестручној грађанској јавности увелико делује као велики колективни проблем. Иронија и аутоиронија колективног субјекта именовања очигледна је у овим речима и њиховој употреби у савременом српском језику. Струка и наука позивају се да размотре, објасне, оправдају најразличитије контроверзе у друштвено-политичком животу Србије – од питања рударења и ископавања литијума у долини Јадра, преко с тиме скопчане еколошке проблематике, до питања грађевинарства, јавне инфраструктуре, безбедности градње, опасности од урушавања непрописно грађених и у рад пуштених објеката.
Имајући све то у виду и не чуди што су данас, у српском друштву, као и у савременом језику као његовом огледалу, речи струка и наука, које би асоцијативно најпре требало довести у везу са знањем, образовањем и ученошћу, те кредибилним појединцима, интелектуалцима и научним делатницима који заслужују поштовање у својим областима деловања – постале лажиречи.