Међународна научна конференција „Лексичко застаревање: фактори, типови, статус“
20. маја 2026.
Филолошко друштво Речи и Савез славистичких друштава Србије. позивају на онлајн конференцију о лексичком застарјевању у сриједу 20. маја 2026. Планира се да се рецензирани радови са конференције објаве у електронском облику у издању Филолошког друштва „Речи“ и Савеза славистичких друштава Србије. Заинтересовани смо за радове о сљедећим темама и свим другима који имају неке везе са лексичким застарјевањем:
- Фактори лексичког застарјевања (нпр. одумирање заната, слабљење културног утицаја језика даваоца, промјена обичаја у друштву, итд.),
- Типови лексичког застарјевања (нпр. застарјевање цијеле лексеме, застарјевање значења, промјена конотације, итд.)
- Ставови говорника према застарјелим ријечима
- Застарјеле ријечи у лекторским пословима
- Лексикографска обрада застарјевања
- Застарјеле ријечи у списковима мало познатих ријечи уз књижевна дјела
- Обрада застарјевања у настави за изворне говорнике
- Обрада застарјевања у настави за говорнике других језика
- Застарјеле ријечи као стилистичко средство
и све друге теме које имају везе са лексичким застарјевањем и застарјелим ријечим
Радни језици конференције су сви словенски и енглески језик.
Пријаву теме уз апстракт од око стотину ријечи очекујемо до 31. марта 2026, програм ће бити објављен и послан учесницима зајено са повезницом за виртуелну конференцију до 1. маја 2026. Реферате за конференцијски зборник треба послати до 20. јула (два мјесеца након конференције). Пријаву теме и рад треба послати на сљедеће двије адресе: Danko.Sipka@asu.edu и Danko.Sipka@fulbrightmail.org.
Образложење потребе бављења овом темом приложено је у тексту који слиједи.
У језикословним истраживањима постоји изразита диспропорција у пажњи посвећеној новим ријечима (та област лексикологије има устоличено име: лексичка неологија) и застарјелим ријечима (ту устоличеног назива нема, па па би се могао предложити термин лексичка палеологија).
Разлика је упадљива ако погледамо рјечничку документацију неологизама у словенским језицима. За руски постоје рјечнички материјали нових ријечи за сваку годину почевши од 1977 (Котелова и др. 1980-), уз 11 пропуштених година, те материјали за декаде, седамдесете, осамдесете, деведесете (Котелова и др. 1977-). Такви материјали постоје и за украјински (Нелюба 2004, 2007, 2010, 2012, 2014, Нелюба и Редько 2015, 2017, 2022). За пољски се Słownik neologizmów polskich (OJUW 2003-) скупља од опште публике а за оно што од 2003. није забиљежено у контролним рјечницима. Незаобилазан је српски Речник нових и незабележених речи (Оташевић 1999, са проширеним издањем из 2022, и обрнутим рјечником (Оташевић 2023), да поменемо само неке.
Постоје рјечници појединих историјских периода, још од деветнаестог вијека, нпр. наш (Даничић 1863-64) или староруски (Срезневский 1893-1912.) Ту се, међутим, не ради о рјечницима архаизама, него о лексици тих периода. Рјечници архаизама јављају се само спорадично и њихова продукција неупоредиво је мања него код рјечника нових ријечи. Слично је и са радовима. Часописи (нпр. Новоречје) и конференције (нпр. оне које редовно организује Филолошко друштво Речи) о новим ријечима су уобичајене, а оних о старим ријечима готово да и нема. Слично је и изван Славије. Пишући о лексичком застарјевању у енглеском, Tichý (2018:81) устврђује сљедеће: “The topic of lexical obsolescence and mortality in the history of English is relatively under-researched, especially when compared to the studies on neologisms or lexical innovation in general.”
Разлози ове диспропорције практичне су природе. Нове ријечи треба у цјелини лексиколографски обрадити, док архаизмима тек треба приписати квалификатор. Пажњу јавности привући ће избор нове ријечи године. Лакше је регистровати нове ријечи (оно чега нема у референтним рјечницима), застарјелост је више питање субјективне оцјене.
Истраживања застаријевања ипак има, нпр. за енглески језик (Harrison 2023) а и за словенске језике (Баско 2013, Попов 1976, Сомов 1996).
Гледајући из нешто мање практичног угла, посебно у визури културне лингвистике, процеси лексичког застарјевања једнако су, ако не и више, занимљиви од процеса лексичке иновације. Наиме, застарјевање је показатељ одумирања не само технологија, него и обичаја, културноисторијских утицаја, итд. На примјер, застарјевање турцизама на Балкану вједочи не само о одумирању старих заната, него и о слабљењу османлијског културног утицаја како се одмичемо од времена кад је физички контакт прекинут крајем 19. а у неким подручјима почетком 20. вијека.
Постоје различити облици застаријевања. Постоје и различити фактори који изазивају застаријевање. Кад је у питању ово прво, могуће је сљедеће:
а. престанак употребе ријечи (рецимо, за министра више не кажемо: попечитељ),
б. престанак употребе значења (нпр. опомена данас не значи ‘сјећање’)
в. ограничење сфере употребе ријечи (тушта и тма се употребљавају само у тој фрази, а могућа су и друга сужења, нпр. на неку терминологију, рецимо бденије само у религијској терминологији или у релевантости термина, рецимо скела и даље има али су мање релевантне него у вријеме кад је мостова било мало),
г. промјена конотације (нпр. друг у ословљавању од негативног ка комичној и увредљивој),
д. сужавање значења (воће данас не значи било који плод земље, него само дио тих плодова који су слатки и расту на грани или лози),
ђ. проширивање значења (возити се не подразумијева само запрежна кола, него и авионе, аутомобиле, возове, итд.),
е. помјерање значења (господар данас није назив за државника, него за некога ко влада нечим ван политичког контекста).
ж. застаријевање прототипа (војник данас има ватрено а не хладно оружје)
Кад су у питању фактори застаријевања, одавно је позната разлика између историзама (ту нестаје оно на шта ријеч или њено значење упућује – на примјер нестала је сва сила заната од абаџије и бозаџије до чибукчије и шамиџије) и архаизама (гдје се мијења само ријеч: сладолед, рецимо, не зовемо више долдрма). Више о тој разлици у Шипка (2006). Историзми не морају да се односе на нешто конкретно, може да нестане и одређена културна пракса, рецимо саливање страве. Ово су само општи параметри, а у конкретним случајевима постоји знатан ниво варирања.