Речник разрешава велики број језичких недоумица дигиталне природе и устаљених грешака, које се свакодневно јављају у медијима, државној управи, школству и комуникацији између обичних корисника. Узроци оваквих заблуда су погрешно превођење са енглеског на српски језик и/или неразумевање преплитања значења и обима неких појмова.

Међутим, није довољно да Речник само постоји, потребно је и да стално буде популаризовано знање које он пружа читаоцима. За пролећну кампању на друштвеним медијима, осмишљен је концепт са топ-листом појмова који најчешће стварају забуну. Можете да преузмете ПДФ са Топ10 заблуда о дигиталним појмовима.

На веб-сајту Речника recnikinterneta.rs је доступно целокупно прво издање, чији је издавач хостинг компанија mCloud, из Београда. Прво издање садржи 1000 појмова из 20 тема које обухватају основе свих битних области савременог интернета: веб-дизајн, веб-садржај, веб-сајтови, вештачка интелигенција, дигитална трансформација, дигиталне технологије, дигитални идентитет, дигитални маркетинг, дигитална писменост, дигитални уређаји, дигитално пословање, друштвени медији, е-трговина, интелектуална својина, интернет домени, подаци, претрага и СЕО, сајбер безбедност, софтвер и хардвер, хостинг.

Друго издање Речника је изашло само као књига са 1200 појмова за дигиталну писменост, на 307 страна, коју је 2024. издао „Прометеј“, Нови Сад. До сада је Речник добио три струковна признања, налази се у препорученој литератури на више образовних програма и цитиран је у стручним и научним радовима.

Речник интернета и дигиталне комуникације (енглеско-српски) је намењен разноликој читалачкој публици, од обичних корисника интернета у Србији у најширем смислу, преко стручњака из различитих нетехничких и некомуникационих области, затим познавалаца комуникационих делатности, али и познавалаца интернет технологија којима је потребан и додатни увид у нетехничке аспекте дигиталне комуникације.

Овај терминолошки речник је најобимнији домаћи речник на тему интернета, један од ретких на ћирилици. То је абецедни појмовник са означеним везама између повезаних појмова, као и са наведеним синонимима, уз дефиниције појмова на српском које су енциклопедијског типа.

Рецензенти Речника су три врхунска домаћа стручњака, из области технологије, лингвистике и комуникологије:
● проф. др Божидар Раденковић, професор на Факултету организационих наука;
● др Дејан Ајдачић, са Филолошког факултета у Гдањску;
● Војислав Жанетић, предавач на Факултету за медије и комуникације.

Лазар Бошковић

То што је реч године заступљена обликом множине указује на чињеницу да она у представи гласача гради асоцијативну везу са мноштвом, окупљањем, масовношћу. Студенти у том смислу нису само академски идентификатор, већ вектор који усмерава на време и место актуелизације ове речи у друштвеном контексту. Време – 2025, место – Србија, њена насеља, тргови, улице… Србија, повезана препешаченим друмовима од Новог Пазара и Ниша до Новог Сада, од Београда до Стразбура и Брисела, Србија као део Европе. Реч студенти својим плуралним обликом упућује на мноштво као целину која је бројива, дељива јер није стопљена једним идеолошким оквиром, већ је уједињена у својој различитости тежњом да се промени стварност. Стварност, која је обележена речју надстрешница као жигом који треба да опомиње – ова трагедија није смела да се деси и не сме никад да се понови.

Реч студенти ван контекста у ком добија нове конотације асоцира на младост, љубав, идеале, али и на нов начин размишљања, јер то што студенти изнесу са својих универзитета није само знање које ће користити у будућем занимању. На универзитету студенти уче да мисле ─ самостално, изузетно, сагледавајући све доступне чињенице и налазећи несвакидашња решења. Сагледавши околности у којима живе, студенти у Србији су позвали на грађански отпор против корупције, цензуре и урушавања система вредности, шта више, постали су симбол тог отпора. У томе се исастоји магнетизам речи студенти, али и саме појаве коју она номинује.

Скоро свако у Србији 2025. на неки начин пожелео да буде укључен у покрет који су предводили студенти. Средовечни људи у студентским колонама су поносно носили своје брижљиво сачуване индексе, жене су исписивале пароле „Ја сам мама студенткиње“, „Ја сам бака студента“… Седовласи учесници студентског протеста из 1968, који су се борили за демократизацију друштва и бољи положај универзитета, студенти из 1996/97, који су провели своју младост у свакодневним протестним шетњама против изборне крађе, носећи пароле „Београд је свет“, поново су осетили потребу да изађу на улице и стану уз своје млађе колеге јер иако су се њихови захтеви мењали кроз време, суштина је остала иста ─ студенти су пролегомена промена.

Људмила Поповић

Посебну пажњу изазива категорија лажиречи, у којој се међу две првопласиране лексичке јединице ове године нашла синтагма студенти који хоће да уче. Према критеријумима овог конкурса, лажиреч прикрива, маскира или изврће смисао појаве коју именује и служи као средство еуфемизације, манипулације или идеолошког редефинисања стварности. Управо у том кључу треба читати и ову синтагму, насталу у конкретном друштвено-политичком тренутку и промовисану из самог врха власти, пре свега у јавним наступима председника Србије Александра Вучића и представника владајуће политичке елите.

Синтагма студенти који хоће да уче појављује се као реторички одговор на студентске протесте, блокаде факултета и друге облике академског и грађанског отпора, проистекле из огромне друштвене трагедије – пада надстрешнице 1. новембра 2024. године, погибије шеснаесторо људи и потребе друштва за одговорима и одговорношћу. Несумњиво је да се оваквом синтагматском конструкцијом студентско тело вештачки дели на „пожељнеˮ и „непожељнеˮ, „вреднеˮ и „нерадникеˮ, „лојалнеˮ и „политички инструментализованеˮ. Тако се у језику успоставља поларизација која није заснована на академским или образовним критеријумима, већ на идеолошкој подобности. Власт тиме присваја право да дефинише ко јесте, а ко није студент, као и шта значи „учитиˮ у друштвено прихватљивом, политички пожељном смислу.

Посебан слој друштвено-политичког апсурда огледа се у просторном и институционалном контексту у који су студенти који хоће да уче смештени. Уместо универзитета, факултета и академских институција као природног места њиховог деловања, они се симболички и медијски премештају у импровизоване просторе попут такозваног Ћациленда, чиме се студентски идентитет измешта из поља образовања у поље политичке сценографије. Универзитет, као простор критичке мисли, аутономије и јавне расправе, бива заобиђен и симболички обесмишљен, чак и након престанка блокада универзитета широм земље.

Да ова лексичко-социолошка појава није изолована, потврђују и фаворити у другим категоријама (реч и нова реч године) – студенти, ћаци, Ћациленд – који заједно граде конзистентан семантички и идеолошки оквир. У њему се образовање, знање и младост не третирају као вредности саме по себи, већ као ресурси за политичку мобилизацију, легитимизацију моћи и дискредитацију сваког облика критике. Студенти се у јавном дискурсу не препознају као субјекти друштвене промене, већ као објекти политичког обликовања. Додатни слој апсурда постаје видљив ако се ова синтагма посматра у односу на чињеницу да су студенти истовремено међу фаворитима у категорији реч године. Тај податак показује да именица студенти више није семантички стабилна и самодовољна. Њено значење у јавном дискурсу постало је толико идеолошки оптерећено да захтева атрибутивну допуну – који хоће да уче – како би била политички „прихватљиваˮ из перспективе власти. Тако настаје парадокс у којем студенти постају антоним студентима који хоће да уче, а језик престаје да буде средство описивања стварности и постаје инструмент њене поделе и контроле.

Овогодишњи избор лажиречи добија пуну тежину ако се посматра у континуитету са прошлогодишњим победником у истој категорији – синтагмом струка и наука. И та конструкција функционисала је као реторички механизам којим су се прикривале политичке одлуке и симулирао друштвени консензус. Заједничко и струци и науци и студентима који хоће да уче јесте то што сведоче о дубокој ерозији поверења у институције знања и образовања, али и о систематском поткопавању њиховог друштвеног ауторитета.

Када речи које би требало да означавају компетентност, критичко мишљење и интелектуалну аутономију постају лажиречи, то више није само лингвистички феномен, већ јасан сигнал друштвене кризе. Универзитет се у таквом контексту више не препознаје као аутономна институција, већ као простор који треба дисциплиновати, инструментализовати и свести на функцију политичке корисности.

Отуда синтагма студенти који хоће да уче није само још једна лажиреч у трећем по реду избору Филолошког друштва „Речиˮ, већ симптом дубоке дестабилизације вредносног система у коме образовање губи своју аутономију, знање своју тежину, а језик постаје једно од кључних средстава политичке моћи.

Назив генерација бета следи једноставну логику: после алфе, првог слова грчког алфабета, природно долази бета. Тако се нови клинци 21. века означавају у континуитету са претходном, алфа генерацијом. Генерације се, према социолошким истраживањима, смењују отприлике на сваких петнаест година, па се тако алфама сматрају они рођени између 2010. и 2025. године, уједно и прва генерација чији су сви представници рођени у новом миленијуму.

Ови распони нису строго дефинисани, али је за сваку генерацију карактеристично да јој се приписују одређени ставови, вредности, начини размишљања и понашања – или барем њихови стереотипи. За најстарије бејби-бумере важи да су изузетно богати, миленијалце краси лењост, док je генерацијa Z загњурена у екране својих телефона. Но, кренимо редом…

Како су генерације добиле своја имена?

Тиха генерација обухвата оне који су одрастали током и непосредно после Другог светског рата. Назив потиче из чланка у магазину Time из 1951. године, где су описани као „деца која треба да се виде, али не и да се чују“. Ову генерацију одликују дисциплина, лојалност, поштовање ауторитета и склоност ка личном контакту уместо технологији.

Након њих долазе бејби-бумери, рођени у доба поратног оптимизма и демографског „бума“. Посвећени, вредни, такмичарски настројени, бумери су генерација која је изградила економију и институције какве данас познајемо.

Генерација икс представља мост између аналогног и дигиталног доба. Њих карактеришу сналажљивост, логика и способност да одлично решавају проблеме у оба света и оном „офлајн“ и оном „онлајн“.

Следе миленијалци, први прави дигитални домороци. Они су одрасли уз интернет и често их описују као лење или размажене, али су у суштини самостални, креативни и отворени за нове идеје. Воле да постављају питања и преиспитују ауторитете. Не ослањају се на формално знање, већ информације проналазе сами, због чега их многи зову и „Google генерација“.

Генерација Z прва је генерација која никада није живела без технологије. За њих је интернет продужетак стварности. Амбициозни су, дигитално писмени, самоуверени и комуницирају углавном путем друштвених мрежа попут TikToka и Instagramа.

На крају, генерација алфа, деца миленијалаца и генерације икс. Они одрастају у потпуно дигитализованом свету, окружени екранима и вештачком интелигенцијом од најранијег доба. Очекује се да ће управо ова генерација бити прва у којој ће традиционалне етикете попут пола, расе или друштвеног статуса изгубити некадашњи значај.

Шта нас чека са генерацијом бета?

Ако су алфе „дигитална деца“, онда ће бете бити деца вештачке интелигенције. Рођени у време када су роботи, виртуелни асистенти и аутоматизација свакодневица, они ће одрастати у свету у којем су границе између стварног и виртуелног простора готово избрисане. Бете ће бити сведоци огромних промена које ће вештачка интелигенција донети будућности човечанства.

Према социолозима, ова генерација могла би бити прва која ће у потпуности усвојити хибридни начин живота, у којем ће рад, учење и дружење функционисати подједнако добро у физичком и у дигиталном простору. Очекује се и да ће развијати изражену еколошку свест, већу осетљивост према друштвеним неједнакостима и још израженију потребу за индивидуалним идентитетом..

Имена као огледало друштва

Називи генерација нису само симболичке етикете, они су огледало друштвених промена, технолошког напретка и културних вредности свог времена. Тако су бејби-бумери добили име по порасту наталитета после рата, а миленијалци по преласку у нови миленијум. Касније генерације носе неутралнија, апстрактнија имена: X, Y, Z и алфа, у складу са научним приступом именовању и како би оставила простор за нова значења. Према овој логици, након алфе следи бета, а затим, вероватно, гама и делта.

Иако су неки од ових назива настали спонтано, као израз медијске моде, данас се генерацијска анализа све више посматра као озбиљна социолошка дисциплина. Имена генерација постају начин да разумемо не само како људи живе у одређеном времену, већ и како се мењају саме представе о томе шта значи бити човек у новом добу.

Извори:

https://www.bbc.co.uk/bitesize/articles/zf8j92p

https://www.voanews.com/a/baby-boomers-millennials-gen-z-who-names-generations-/7581626.html

Dr.A.Shaji George 2024. The Beta Generation: How AI, Climate Change, and Technology Will Shape the Next Wave of Humans. Partners Universal International Innovation Journal (PUIIJ), 02(06), 1–8. https://doi.org/10.5281/zenodo.14626033 

Слика: преузета са https://www.voanews.com/a/baby-boomers-millennials-gen-z-who-names-generations-/7581626.html

Ето једног честог сценарија код љекара опште праксе у ово доба године. Али ми се не жалимо само љекарима опште праксе на своје здравствене проблеме него свима и у свакој прилици на све своје стварне и умишљене проблеме. Својим америчким студентима  већ деценијама савјетујем да не направе фаталну грешку и умјесто поздрава питају неког нашијенца како је. Услиједиће литанија притужби на шефа који нас мрзи, родитеље који су престроги, дјецу која су незахвална, супружника који нас запоставља, власт која нас обмањује, трговце и мајсторе који нас пљачкају и лопташе који нас редовно разочаравају.  Енглескојезичка сјеверноамеричка култура сасвим је различита. Ту се на то питање безодвлачно, безрезервно и безизузетачно одговара да смо одлично. Сматра се непристојним оптерећивати другу особу својим проблемима. Да вас неко у култури у којој се сви непрестано на нешто жале обиљежи као жалбаџију, немало је постигнуће.

Само није ту крај приче. Жалбаџија није обична секаперса ни плачипичка јер жалба није свакидашње кукумавчење. Жалба се шаље власти а не саговорнику. Притужбе у свакодневним разговорима иду низ вјетар, жалбама се, опет, пиша уз вјетар. Тај јак чеони вјетар долази од власти, која је код нас једна мистериозна сила с којом се људство суочава кад баш мора, а и тада нерадо. Погледајте како описујемо своје контакте са администрацијом. Обично јој шаљемо молбе, дакле, молимо јој се као да се ради о Богу или боговима. Ова идолизација често поприма и материјални облик, па с молбом не иде само таксена марка него и флаша жестоког пића (да не кажем и плава коверта) као модерни еквивалент животињске жртве. Кад нам затреба неко ћаге, рецимо потврда, онда је вадимо. Што ће рећи, администрација дубок бунар, па треба добро забацити кофу и на чекрку имати подугачке вериге, да бисмо потврду извукли на површину. Код бирократа сређујемо ствари: идем у општину да средим личну карту. Дакле, подразумијева се да су ствари несређене, у хаосу, па ћемо их, бар у том случају којим се бавимо, довести у ред. Кажемо и да гањамо потврде. Дакле, чиновништво трчи испред нас и настоји да нам утекне е да потврду не би издало. Од релативно скорог времена, пита се особа која се задаје са чиновницима: Јеси ли завршио? Инсистирање на завршетку подразумијева дуг процес трајања. Дакле, чак и кад тражимо оно што нам припада и молимо се администрацији, она од нас бјежи, дубоко завлачи то што нам треба, држећи све у нереду и продужујући вријеме потребно да се тога домогнемо. А замислите, жалбаџија се дрзнуо да чиновништву каже да је погријешило. Е, па неће моћи.

Претпостављам да је жалбаџију прво тако назвало чиновништво а да је то онда прихватило и васколико покорно људство. Претпостављам да је то зато што их исти нервира више од оних који ваде и гањају потврде. Па зар није богомдано право чиновништва да буде намрштено и накурчено а уз то и непогрешиво?

Ако погледамо структуру ријечи жалбаџија, видимо да је на жалити додано -ба, па онда -џија: (жал(ба(џија))). Дакле, у нашем жалба, за разлику од многих других језика, и даље је примјетан унутарњи осјећај повријеђености. Жалба се од жалости, нпр. кад нам неко близак умре, разликује тек суфиксом, да не кажем репом. Суфикс жалбе, за разлику од оног у жалости, звучи доста неотесано, груб је, нагомилава сугласнике и већ сам по себи има неки бирократски призвук: данас се ријетко и користи. Суфикс -џија, долази од османског турског جي што је суфикс за вршиоца неке професије. Овдје је употреба тог суфикса сасвим примјерена. Чиновништво, а с њим и васколико људство, жалбаџију додатно исмијава тиме што каже да му је посао да улаже жалбе (жалба се улаже, дакле убацује кроз неки прорез да заврши незнано гдје). Иначе, код нас се овај суфикс, релативно недавно проширио науштрб исто тако османског турског суфикса -лија, који означава особу са неком особином. Рецимо, једног сарајевског професора-политиканта завали су шеширџија умјесто шеширлија. Није њему посао био да израђује шешире, него обичај да их носи, али су се ови суфикси још у другој половини двадесетог вијека почели да мијешају чак и тамо гдје је отоманско наслијеђе оставило изразит печат.

Кад боље размислим, није жалбаџија обиљежен зато што се жали, него зато што ради узалудан посао – жалбе ће му завршити у оном истом дубоком бунару гдје су потврде, само још дубље, па их нико неће моћи извадити. Жалбаџија је надаље крив што узалудност свог посла не схвата, него жалбе улаже те улаже, хаман као да му је то професија. Управо, Сизиф се на српском каже Жалбаџија.

Језик не ћути: речи, протести и промене

Новембар је месец у којем се навршава годину дана од трагичног пада надстрешнице, несреће у којој је страдало 16 особа. Тај догађај оставио је дубок траг у друштву и покренуо талас грађанских реакција и студентских окупљања који су убрзо прерасли у организоване протесте са јасним захтевима за одговорношћу и променама.

Током претходне године пажљиво смо пратили и анализирали како се овај друштвени потрес одразио у језику. Појавиле су се бројне нове речи и изрази, док су неке постојеће добиле нова, појачана значења и постале фреквентне у јавном говору.

У овом новембарском избору доносимо преглед лексике која је у језичком смислу најизразитије обележила протеклих дванаест месеци. Нећемо их поново дефинисати, јер смо већину тих речи представили током претходне године, већ ћемо показати како је језик постао и сведок, и учесник друштвених промена, како се у њему огледа друштвена стварност, поларизације, али и креативност, и отпор.

Извор: https://www.instagram.com/studenti_u_blokadi/

Повећана учесталост и оживљене речи

Од свих речи, највећу симболичку снагу добила је реч надстрешница – реч која је, на жалост, постала метафора система који се урушава. Проглашена је за реч године 2024, а њена фреквенција у медијима и јавном говору вишеструко је порасла.

Извор: https://www.instagram.com/sviublokade.fdu/

Оживела је реч пленум, некада карактеристична за комунистички систем, сада се вратила као облик демократског самоорганизовања студената. Сличан повратак доживела је и лексема зборови, која је раније означавала радничке скупове, а данас означава грађанске, локалне форме окупљања по узору на студентске.

Реч блокада (и облик множине блокаде) такође је добила нови живот. Од војног опкољавања тврђаве или банкарске обуставе исплате новца, у протеклој години блокада је постала симбол отпора, солидарности и колективног деловања. Паралелно са њом, у говору је настала нова неутрална именица блокадер – особа која учествује у блокади, посебно студент који мирним путем изражава протест, иако се у говору представника власти употребљава са погрдним призвуком.

Извор: https://www.instagram.com/sviublokade.fdu/

Дискурзивни рат

Дискурс у Србији у протеклој години поделио се, као и друштво, на две јасно супротстављене стране: блокадерски и ћаци дискурс.

У блокадерском жаргону реч батинаш постала је синоним за системску репресију и грубу реакцију власти на мирне протесте. С друге стране, у говору власти и медија који су јој блиски, појавила се и интензивирала фраза обојена револуција, којом се протести настоје делегитимизовати и представити као споља инспирисани и манипулисани.

Тако се, паралелно с протестима на улици, уједно одиграва и језичка борба за именовање појмова, актера и вредности и за њихову симболичку контролу. Управо кроз речи постаје видљиво како се гради и разграђује поверење у институције, како језик реагује на неправду и како се, на крају, у њему мери температура једног друштва.

Извор: https://www.021.rs/bbc/bbc/398602/novi-protest-studenata-u-beogradu-dodjite-da-odbranimo-ustav

Кровна реч свих дешавања претходних годину дана свакако је реч студенти – у моножини, као симбол заједништва, солидарности и иницијативе. У јавном говору током 2025. године ова реч је добила снажан емотивни и вредносни набој: студенти више не означавају само друштвену групу, већ су постали метафора за наду, морални интегритет и могућност промене. У том смислу, реч студенти постала је језички знак отпора, достојанства и вере у будућност.

Нова значења старих речи

Посебно су се издвојиле две речи које су добиле нова, метафорична значења: пумпати и динстати.

Глагол пумпати више не значи само „пунити ваздухом“, већ „активно учествовати у протестима“, „бити истрајан“, „не одустати“. Његов императив Пумпај! постао је студентски поклич упорности и вере у промену.

С друге стране, динстати означава тих, упоран и дуготрајан притисак на власт,  протест који не престаје, али ни не експлодира. Ако је пумпање енергија, онда је динстање истрајност, два аспекта исте борбе.

Нове речи

Највеће изненађење међу новим речима свакако је реч ћаци. Реч која је настала случајно, а постала феномен. У само неколико месеци развила је богато деривационо гнездо и постала маркер друштвене поделе: Ко не скаче тај је ћаци. Од ње су настали бројни каламбури и неологизми који духовито, али оштро коментаришу нашу стварност: ћацика, ћацолина, Ћациленд, Ћацистан, ћацифакс, ћацијада, ћацизам, ћацикратија, ћациологија, ћацијарх, ћацитрополит, ћацитис, ћацизација, дећацизација, издаћаци, наћизам, ЋАНУ, ћациенд, репрезенћација, манипућација, ћацинг, зајећаци, ћапа…

Сатира и језичка игра тако постају нови облик отпора и начин да се друштвена критика изрази духовито и без страха. То је потврда да језик није само средство описивања стварности, већ и оружје друштвене самосвести.

Лажиречи и језичка манипулација

У медијском простору појавиле су се и тзв. лажиречи – речи и изрази који симулирају неутралност, али у суштини служе манупилацији: звучни топ, обојена револуција, испуњени захтеви, студенти који хоће да уче. Ови изрази показују да је језик моћно средство да се стварност прекраја и прикрива.

Извор: https://www.instagram.com/blokadapmf/

Језик памти

Речи попут надстрешница, блокада, пумпај, достојанство, 16 минута тишине, студенти и многе друге постале су симболи једне године борбе, разочарања и наде. У њима се огледа наша стварност. Језик је, као и увек, реаговао брже од институција. Он је забележио, именовао и запамтио све оно што би други можда желели да заборавимо.

Језик не ћути. Он се мења, пумпа и памти.

* Захваљујемо овом приликом колеги Маријану Јелићу, професору Педагошког факултета у Сомбору, који је пажљиво пратио и прикупљао протестну лексику и несебично је делио са нама.

Ауторски лексикографски тим: И.Л.-К., В.М., М.Б.–С.,С.–Н.

За почетак, вратимо се на сличне студентске протесте од пре скоро 30 година који су исто запљуснули целу Србију, а повод им је био непризнавање изборне воље грађана на локалним изборима. Списак тих речи наћи ћемо у „Речнику Београдског жаргона“ Боривоја Герзића из 2001. године и у низу допуњених издања, па тако и у најновијем „Речнику српског жаргона и колоквијалног говора српског језика“ из ове године (књига још није изашла). Већина тих речи данас је готово непозната и спада у оказионализме, али се неки мањи део тих речи одржао и користи се још увек, па и на овим протестима који су још увек у току и по свој прилици ће по дужини трајања конкурисати за неки рекорд. У том речнику ћемо први пут наићи на спој а̏в-а̏в у значењу именице полицајац, пандур. И на овим протестима се то користи, али само као узвик, одакле је и онда настао тај назив, али данас нико неће рећи да је на пример на улици видео три наоружана ав-ава. Други оказионализам са тих протеста је кордон бле, појам који данас изван историјског контекста не бисмо никако могли разумети. Наиме, будући да су студентске шетње на тим протестима (који су се тада звали демонстрације) увек почињали од платоа испред Филозофског факултета у Београду, тадашње власти су се досетиле до поставе полицијски кордон у Коларчевој улици, улици која спаја Трг републике и Теразије и који је имао за циљ да спречи студенте да шетњу наставе даље од Трга републике, што се у то време сматрало безбедним простором за одржавање демонстрација јер га је полиција могла лако држати под контролом и не би се ширио даље по граду. Из данашњег угла би то било незамисливо, непотребно и неуспешно, али тада је представљало озбиљну препреку за студенте. На страну сви стратешки, логистички и историјски разлози, али данас кордон бле не би било разумљиво из још једног разлога, а то је што се у београдским кафанама одавно више не сервира специјалитет cordon bleu  (тада у обавезној понуди сваке кафане) буквално преведено на француски од „плави кордон“, а да не говоримо о томе што данашње интервентне јединице и жандармерија више не користе плаву боју за своје униформе. Та боја је више остала у сећањима на милицију па је тако у прошлост отишао и назив плавац за полицајца. На тим протестима се појавио и назив орган, исто за полицајца, од „органи за одржавање јавног реда и мира“. Односно за милиционера, јер на тим демонстрацијама се полиција још увек звала милиција и полицајци су носили униформе на којима је писало МИЛИЦИЈА (тако је било и на демонстрацијама 5. октобра 2000). И органи су отишли у историју и постали оказионализми, али су се зато изродили припадници. Аналогија је потпуна јер се званично данас некадашњи органи за одржавање реда зову припадницима полиције, па их онда студенти иронично зову само припадници, а кад је један, онда припадник. Потреба за бирократским језиком није нестала, па тако ни потреба за његовим исмевањем. Управо у данашњим вестима, изашла је изјава једног студента Филозофског факултета који је претучен у полицијској марици и у којој пише дословно овако: „Ударце сам добио прво шакама од једног припадника који је имао маску преко лица и био у опреми за разбијање демонстрација. Онда је ушао други припадник који није имао маску, кога бих могао да препознам ако га опет будем видео на улици“. Поставља се питање да ли бисмо пре тих 30 година уопште разумели ову изјаву, а исто нам тако остаје да нагађамо да ли ће бити разумљива кроз 30 година или ће се тада полицајци можда звати заштитници уставног поретка, и онда скраћено само заштитници („Он је по професији заштитник“). Можда буде и заговорник јер никад се не зна.

Али вратимо се на ћације и ћаке. Све је почело сасвим безазлено. Неко од ђака (а можда и наставника) који су били против прекида наставе, на улазу у познату Јовину гимназију у Новом Саду, написао је црвеним спрејем „Ћаци у школу“. Брзина којом се ова слика проширила друштвеним мрежама је типична за виралне појаве на интернету. У року од 24 сата цела Србија је знала за ћација из Новог Сада. Одмах се поставило и питање да ли је ћаци једна одређена личност (па би онда требало Ћаци) или се односи на све оне који су, како су тада унисоно тврдили студенти и матуранти у пртесту, неписмени. Помало неочекивана и претарана реакција јер је разлика имеђу великог ћириличног Ћ и Ђ релативно мала, толика да су се они којима ћирилица није прво писмо одмах јавили да и сами признају да не би ни приметили ту грешку. Можда је баш неко такав и написао тај графит. Али пре ће бити да се јавност толико узбуркала због тога што се због те ситне грешке ова реч чита и граматички понаша сасвим другачије од именице ђак. Није један ћак (мада по неким интерпретацијама јесте, али о томе касније), него један ћаци који се мења као именице мушког рода на -и, а таквих је највише међу страним именима и надимцима, као Мики, Шеки, или Гари, такође типично за Нови Сад (отуд и „Гари и Ћаци најбољи ортаци“), али и у малобројним именицама носиоцима припадности као што су јапи, групи, џанки и, заврага, наци. Стога ће и ћаци имати двојаку, па чак и тројаку промену.

Н. ћаци
Г. ћација
Д. ћацију
А. ћација
В. ћаци
И. ћацијем
Л. ћацију

Али у множини се може угледати на именицу ђак па ће онда бити и ћацији и ћаци, зависно од контекста, а понекад и произвољно:

Н. ћацији, ћаци
Г. ћација, ћака
Д. ћацијима, ћацима
А. ћације, ћаке
В. ћацији, ћаци
И. ћацијима, ћацима
Л. ћацијима, ћацима

Наићи ћемо и на увредљиво: „Он је ћак“, али изгледа само у Београду, с тим што ће се ту скратити акценат па неће као у ђȃк бити дугосилазни него краткосилазни – ћȁк („Не будите наивни, он је ћак!“). Други падежни облици и множина од овог облика нису забележени.

Већ данас можемо бити сигурни да ћаци није и неће бити оказионализам. Како год да се заврши ова политичка криза, остаће успомена на ову реч, а по свој прилици ће остати и у употреби да означи неку групу људи, не обавезно неписмених или припадника неке политичке групације. Но, нема потребе да се бавимо предвиђањима. Оно што је занимљиво за ову именицу је то што је изродила море изведеница. Навешћемо овде само неке од њих, оне занимљивије и чија је употреба несумњиво потврђена.
Даћемо их овде као речничке одреднице. Најпре сам ћаци.

ћа̏ци, -ја м пол. 1. припадник групације тобожњих ђака и студената (током студентских и грађанских протеста у Србији 2024-25). 2. примитивац, неотесанац. 3. хулиган.
Ћаци се јавља и као непроменљив придев.
ћа̏ци прид. непром. 1. примитиван; неписмен или полуписмен. Постоји и „ћаци кинематографија“, „ћаци филозофија“, па како онда не би – „ћаци ликовна уметност“. ФБ 2. хулигански.
ћацѝзам, -зма м 1. примитивизам, незнање, полуписменост, преиспољна глупост. 2. политички поредак под влашћу Александра Вучића, по асоцијацији на нацизам.
Ћа̀циленд м пол. камп тобожњих студената у Пионирском парку у Београду, који тобоже желе да уче.
Оно што че се сигурно памтити дуго као назив је Ћациленд, својеврсна иновација у борби против уличних демонстрација. Почело је пред велики митинг у организацији студената 15. марта који је служио томе да испред Скупштине Србије сузи простор за окупљање и био је постављен у Пионирском парку. Након тих великих демонстрација које су по многима окупиле и више од пола милиона људи, Ћациленд се проширио на цео простор испред Дома савезне Скупштине тако што је блокирао саобраћај у оба смера и тако стоји и дан-данас и кад се протестанти окупљају додатно се ограђује и обезбеђује. На претходном скупу се у Ћациленду одвијално нешто што се звало књижевно вече и организовали су га студенти који хоће да уче. Упркос јакој режимској пропаганди, нисмо сазнали од чега се састојао тај програм.
ћа̏цити сврш. прел. пол. украсти, обманути, проневерити (али на неспретан, провидан начин). ћацитѐкти м. мн. архитекти који нису на нивоу да се баве уметношћу архитектуре, већ своје неретко површне, 492 нефункционалне, ружне пројекте (нпр. Београд на води) намећу исто толико необразованим инвеститорима, што им на крају није ни важно јер су изузетно добро плаћени, а инвеститори намирени.
ћа̏цну̅т прид. ћакнут, блесав (јер се приклонио ћацијима).
ћа̏цнути сврш. прел. пол. украсти, обманути, проневерити (али на неспретан начин).
ходоћа́ци м мн. они који лажно прелазе деонице пута пешице, односно, пешаче само док их камера снима, а затим се превозе до одредишта.
Режим у Србији се одлучио да се од протеста бави копирањем свега што смисле сами студенти. Тако су настали и ови ходоћаци које ники зову и шећаци. У овом случају нема сумње да се ради о оказионализму јер већ данас ову реч ретко ко памти, пошто је од последње велике студентске шетње из једног у други град прошло скоро четири месеца, а самим тим и од њене копије. Уосталом, и квалификацију ћација су власти радо прихватиле па од првог дана сами себе називају ћацијима и чак носе беџеве на којима пише И ЈА САМ ЋАЦИ, а неретко и за потребе својих контраокупљања користе ту реч. На пример, пре око месец дана су се окупили под слоганом БОЉЕ ЋАЦИ НЕГО НАЦИ. Стратегија потпуног копирања свега иде до последњег детаља докле је то могуће па се тако и режимска терминологија нимало не разликује од антирежимске. Уосталом, студенти, противници блокада факултета су себе одмах назвали студенти 2.0, аутоиронично, али и ефикасно.
Неки се питају да ли се ћаци пише малим или великим словом. И једно и друго, зависно од тога на шта се мисли. Вођа студената који желе да уче Милош Павловић има и званични надимак Ћаци, а у медијима, не само опозицијоним него и режимским, прочитаћемо скраћено Ћаци Павловић. И сам Александар Вучић је међу бројним надимцима тако стекао и надимак Врховни Ћаци. Слично и новоименовани премијер Ђуро Мацут је преко ноћи постао Ђуро Ћацут. И сам патријарх Порвирије је због своје тесне сарадње с режимом убрзо добио надимак Ћацијарх. Тим поводом смо забележили и једну анегдоту. На једном порталу је изашло ћацијарх Порфирије што је изазвало малу побуну међу верницима, али и шире јер није сваки патријарх ћацијарх, како су рекли, па се због тога мора писати великим словом Ћацијарх, да би се знало да се односи баш на актуелног патријарха Порфирија. Тало да, ако се ради о групи, о ћацијима, онда ће бити малим словом.
деконтамића́ција ж деконтаминација од ћација, покушај да се одређени физички или духовни простор ослободи од ћација (в.) и њиховог стања ума. Употреба ове речи је нарочито од користи кад се грађани неког града у ком се окупе симпатизери СНС-а, односно ћација, сутрадан нађу на истом месту како би спрали љагу са свог града зато што се људство на тим контрамитинзима СНС-а углавном не мобилише из градова у којима се они одвијају, већ се довози аутобусима из целе Србије. Тако долазимо и до још једне изведенице која је у редовној употреби последњих месеци:
мобилића́ција ж пол. модиф. мобилизација припадника владајуће СНС странке и њених симпатизера за контрамитинге против студентских и грађанских протеста.
дећацифика́ција ж пол. модиф. денацификација од ћација.
манипућа́ција ж пол. модиф. манипулација путем пропаганде ћација.
За крај списка везаних за ћација издвајамо још и:
ну̑лти ћа̏ци изр. клица од које настају сви остали ћацији. Иако је извесно да ћемо убрзо заборавити шта би то могло да значи, бележимо и то да бисмо указали на моделе настајања нових речи и израза. Забележили смо још отприлике оволико изведеница од ћација, али нема потребе више набрајати их јер је модел јасан, а и процена је да се ради о речима и изразима које ће убрзо пасти у заборав.
Неке од њих ће можда остати у колективном сећању као што су поједине речи и изрази из времена бомбардовања СРЈ 1999. Није потребно да објашњавамо шта која реч значи, али ћемо их се присетити, па нека буде за крај као нека врста квиза.
Бомбај, бомбар дан, шизела, смирела, закаснела, гарави сокак…

У ужем избору за реч године, на другом месту по броју добијених гласова, појавила се именица одговорност. У потпуно другој категорији, оној којој припадају речи код којих је основно значење замагљено, прикривено, и које, неретко, означавају своју супротност (лажиреч), поново иста именица – одговорност. Да ли је случајност то што иста реч претендује на место победника у две супротне категорије, или нам резултати гласања указују на нелогичност стварности у којој живимо, где један узвишени појам постаје своја супротност – мета исмевања, неверовања и сумње?

Појам одговорности припада апстрактним концептима, за чије је разумевање неопходно повезивање са појмовима који су нам искуствено ближи, конкретнији, видљивији. Такве везе препознајемо у језику. Примери из писаног и говорног језика, у којима се апстрактни концепти језички конкретизују, могу нам дати важне податке о њиховим значењима и различитим доменима употребе.

У Речнику српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, именица одговорност описана је на следећи начин:

Одговорност је развијено осећање обавезе и дужности, свест о обавезама, одговоран и савестан однос према обавезама и дужностима; 

Одговорност су обавезе и дужности које су у вези с вршењем одређеног посла, односно с одређеним положајем, статусом;

Одговорност су овлашћења, надлежности службеног лица, органа;

Одговорност је обавеза полагања рачуна за своја дела, поступке; обавеза сношења негативних последица тих дела, обавеза да се одговара на суду због поступака који повлаче законом предвиђене казне; 

Одговорност је значај, важност, озбиљност нечега што захтева одговоран, савестан однос.

Ако пажљивије погледамо дефиниције именице одговорност, приметићемо да постоје кључне речи којима се описују њена значења. У питању су речи осећање, свест, дужност, обавеза, овлашћење, последица и савест. Одговорност је, дакле, осећање које човек има према својим обавезама и дужностима; то су обавезе и овлашћења које појединац има у вези са пословима које обавља и функцијама на којима се налази; то је свест о сношењу последица за сопствена дела и поступке, који нису у складу са законом и друштвеним нормама; то је унутрашња свест о важности онога што захтева одговоран и савестан однос. 

У српском језику постоје изрази као што су: ‘на моју (твоју, своју и сл.) одговорност’, ‘преузети (преузимати) одговорност’,  ‘сносити одговорност’,  ‘с пуном одговорношћу’ – који показују да се одговорност конкретизује као нешто што поседујемо, чиме располажемо, а човек сноси ризик за евентуалне негативне последице својих дела и поступака, према којима је дата одговорност усмерена.

Велико је бреме одговорности. Она са собом повлачи дужност и обавезе, узрок и последицу, свест и савест. Ако се вођени таквом сликом вратимо на избор за реч године, можда је мало јасније како је одговорност завредила двоструки статус.

Одговорност као реч године описује ону одговорност којој тежимо. Ону коју захтевамо од других, али и од себе самих. Ону којој знамо вредност и која представља узвишени принцип, који даје осећај сигурности.

Одговорност као лажиреч године представља другу страну огледала. Она је изврнута, замагљена, погрешно постављена, искоришћена. Она не даје одговоре, њој не верујемо. Она постаје своја супротност. Неодговорност.

Импликацију можемо такође посматрати у непосредној вези с оним што се зове прецедентни феномен, тј. кључни елемент базичног дела спознаје говорника једног језика који има за њих посебну сазнајну и емоционалну вредност. Надстрешница због такве посебне емоционалне вредности управо је постала концепт српске лингвокултуре, језгро једне посебне асоцијативне мреже, што је омогућило да у њено гравитационо поље уђу речи попут трагедија, ужас, злочин, одговорност, оставке, протест, блокада, студенти…

Реч надстрешница је иначе настала додавањем творбених форманата на корен  који потиче од општесловенске рећи strěxa. Та општесловенска реч, са примарним значењем кров, претежно од сламе, на шта указују сродне речи из литванског  strajá/strejá ʼсламаʼ и stríegti/striẽgti ʼпокривати сламомʼ, уз придодати префикс над- и суфикс –ниц(а), стекла је путем метонимијског преноса значење ʼивица крова која се не завршава са ивицом зида него прелази преко, заклонʼ. Надстрешница је дакле заклон. Требало би да буде безбедан и сигуран за петнаест људи чија имена свакодневно одзвањају испред факултета, гимназија, школа, на улицама и раскрсницама широм целе Србије:

Сара Фирић (2018) из Ковиља
Валентина Фирић (2014) из Ковиља
Ђорђе Фирић (1971) из Ковиља
Милица Адамовић (2008) из Каћа
Немања Комар (2007) из Степановићева
Анђела Руман (2004) из Старе Пазове
Милош Милосављевић (2003) из Книћанина
Стефан Хрка (1997) из Београда
Сања Ћирић Арбутина (1989) из Каћа
Горанка Раца (1966) из Новог Сада
Вукашин Раковић (1955) из Буковца
Милева Карановић (1948) из Каћа
Ђуро Швоња (1947) из Степановићева
Васко Саздовски (1979) из места Свети Никола у Македонији
Ања Радоњић (2000) из Параћина.

Психолози кажу да човек у свакој ситуацији концентрише пажњу на негативне околности јер оне мобилишу одбрамбене механизме који му омогућавају да опстане, док су позитивне у другом плану. Тешко је угледати позитивно у трагедији попут ове, али је она послужила као лакмусов папир да би се прозрело ко има највише емпатије међу нама, ко је одлучио да одржи час етике својим професорима, родитељима, целом друштву, истрајавајући у једноставним и логичним захтевима упркос омаловажавању, застрашивању, пребијању, гажењу…  

Примање предлога за Избор за реч 2024 године је завршено на крају новембра. Остаје само да се надамо да ће реч студенти са импликацијом ʼпроменеʼ, прецедентном вредношћу ʼнајбољи међу намаʼ, и основним значењем, изведеним од латинског studere ʼмарљиво радитиʼ, победити у избору за реч 2025. године. Након деструктивне речи  насиље, која је победила у избору за реч године 2023, и овогодишњих предлога, чији ужи избор указује на тугу, страх и неизвесност, најзад ће доћи на ред позитивно конотирана. Нека то буде наша новогодишња жеља.

Људмила Поповић

Пажњу нам на овогодишњем конкурсу, током периода гласања, посебно привлачи категорија лажиречи. Према критеријумима избора за речи године Филолошког друштва „Речи”, лажиреч је реч која прикрива, маскира, замагљује смисао онога што се њоме именује, говори о нечему ублажено, еуфемистички или лажно представља неки појам. Посреди је нека laврста злоупотребе језика, манипулације лексиком и смисаоним садржајем појединих речи и израза које су део нашег лексикона. Отуда остајемо помало зачуђени, још више забринути, а понајвише разочарани што се међу речима које су предложене у категорији лажиречи и добијају велики број гласова наших сународника заинтересованих за овај конкурс – налазе и речи истина, толеранција, одговорност, као и напоредна синтагма струка и наука. Сва је прилика да живимо у времену у коме нема разумевања и прихватања различитости, у коме сведочимо непрестаном оспоравању и омаловажавању другачијег мишљења и ставова, те је толеранција постала лажиреч. У таквом времену речи се олако изговарају, а премало вреде; част и образ не могу се додатно укаљати јер су одавно црни, а истина је, заправо, лаж или барем – лажиреч. У таквом друштвено-политичком оквиру, јасно је, нема ни одговорности – то пожељно осећање развијене свести о обавезама и дужностима, о неопходности савесног делања у складу са својом личном и друштвено-политичком улогом – суштински изостаје и постаје семантички празна лексичка јединица у јавном дискурсу; постаје лажиреч која се злоупотребљава и којом се манипулише.

Коначно, међу фаворитима говорника српског језика у категорији лажиречи нашла се и напоредна синтагма струка и наука. Поставља се питање како су речи наука или струка, којима се примарно реферише на ’систем знања о природи и људском друштву до ког се дошло применом објективних метода истраживања’, те на ’посебну област знања обједињених предметом проучавања’, односно на ’одређену научну грану’, ’доктрину’, ’занимање’, ’професију’,’знање и умеће потребно за вршење неке делатности’ (према РСАНУ, РСЈ) – у српском језику постале лажиречи. Или је то можда ипак реторичко питање? Сведоци смо да су речи струка и наука, било појединачно (јер струка се и сама често „оглашаваˮ о одређеној теми), било здружене у овој окамењеној напоредној конструкцији, у последње време веома експлоатисане у јавном дискурсу. Ове лексеме употребљавају се у наступима политичара, у говору новинара и медијских радника који најављују своје емисије и госте, у изјавама различитих квазиинтелектуалаца недовољно компетентних за питања о којима се позивају да говоре у јавном простору, обично са скривеним циљем да нешто оправдају, прикрију, да заодену у прихватљивије рухо друштвену ситуацију која и нестручној грађанској јавности увелико делује као велики колективни проблем. Иронија и аутоиронија колективног субјекта именовања очигледна је у овим речима и њиховој употреби у савременом српском језику. Струка и наука позивају се да размотре, објасне, оправдају најразличитије контроверзе у друштвено-политичком животу Србије – од питања рударења и ископавања литијума у долини Јадра, преко с тиме скопчане еколошке проблематике, до питања грађевинарства, јавне инфраструктуре, безбедности градње, опасности од урушавања непрописно грађених и у рад пуштених објеката.

Имајући све то у виду и не чуди што су данас, у српском друштву, као и у савременом језику као његовом огледалу, речи струка и наука, које би асоцијативно најпре требало довести у везу са знањем, образовањем и ученошћу, те кредибилним појединцима, интелектуалцима и научним делатницима који заслужују поштовање у својим областима деловања – постале лажиречи.